Jacquelline’s Blog

Kao da hodam po žici,
balansiram,
pokušavam da održim ravnotežu,
da ne kažem pogrešnu reč
i ne uradim pogrešnu stvar.
Da ne povredim nikog
Nehotice
Tražeći malo sreće za sebe.

Zateklo me jutro nespremnu.
Ram za snove prazan
Utekli su snovi od sivila dana.
Tuđe usne brišu trag mog tela,
a samo jastuk zna koliko je suza
Teška moja bol.
Pokušavam da pobegnem
Užeglom mirisu nadanja
Da će se vratiti život
U maleni plavičasti ram.

Načiniš korak napred
Da bi bolje vido budućnost.
Još jedan…
I tu si, pred vratima nepoznatim.
Strepiš i pitaš se
šta se krije iza njih.
I tražiš po džepovima duše
zaturene ključeve zlatne,
i prisećaš se čarobnih reči
davno šapnute lozinke.
A sam si ih jednom sakrio,
sklonio od nadolazećih strahova,
na sigurno mesto,
samo tebi znano.
A uzalud ih tražiš,
previše je slojeva samoće
sakrilo njenu golotinju.

Nada je tihi ubica.
Želiš.
Očekuješ.
Nadaš se.
Sanjaš .
Prizivaš.
Moliš.
Patiš.
Nade nestane
A ti pretužan umireš.

Možda si ti sreća za mene.
A ja u živom blatu nesreće,
Ne smem da se pokrenem,
Da se ne bih dublje zakopala.
Možda si ti budućnost za mene.
A ja još od konca prošlosti
Pletem mrežu svoje tuge.
Možda si ti moje sunce.
Ali mesec je moj vladar,
I ja nemam hrabrosti
…da pobegnem.

Trebalo je da vikend provedemo u Beloj crkvi, jer se održavao Karneval cveća…Međutim, zbog kiše koja već danima ne prestaje, kad smo stigli tamo, nismo videli ni C od cveća…Par ljudi na gradskom trgu, deca na pozornici koja čekaju da još neko dođe pa da počnu sa nastupom, i kiša…
Padala je celo prepodne, pa kad je malo utihnula, deca su ipak odradila ono za šta su došla…mi smo malo prošetali po Glavnom jezeru, pa nazad u isto tako kišovit Beograd…

Idealna sam žena
Koja ispunjava snove
Koje si kao dečak sanjao.
A opet
Nisam ja za tebe.
Moje ruke ne mogu poneti
Darove koje očekuješ.

Kukavica sam.
Da krenem iznova
Da ponovo sve preživim,
Ne smem.
Ne umem.
Ostajem gde sam.
Ovde sve znam,
a pravim se da ne boli
dodir tvoj o kome sanjam.
I želim te, a nemam hrabrosti
Da pređem granicu
Ludila i tuge.

Dugo me nije bilo…ne stižem…Ne volim zimu, ni modre ruke, ni ispucale usne, blato po ulicama…Jedino mi se sviđa što tada više vremena provodim u kući, i mogu da se bavim stvarima koje volim da radim, a inače nemam vremena. Evo par ogrlica i jedna narukvica…

Nakit je izrađen od filca (vune) u kombinaciji sa staklenim, drvenim ili heklanim perlama…

Gledam kroz prozor, vetar lomi drveće, vrišti i jauče, a meni se po glavi mota ona stara Čolina:
„Duva kosava
kao da je sasava,
kao da nista se ne desava.
Duva kosava,
razlili smo se kao mastilo i voda,
razlili ti i ja…

Gdje god pogledam
kao da te ugledam.
Sta god pomislim
tebe zamislim.

Duva kosava,
razlili smo se kao mastilo i voda,
razlili ti i ja….

I sve mi se cini da nije me proslo,
i kao da nocas me jos pomalo dira,
k’o stara muzika u mom srcu svira.
I sve mi se cini da mozda je ljubav,
a ljubav k’o ljubav, jeftina i skupa,
k’o djecja igracka u mom srcu lupa.

(Ljubav kao ljubav, jeftina i skupa,
bum bum bum u mom srcu lupa)

(La) lalala
(La) lalala
da su mi tvoji poljupci pri ruci….
(La) lalala
(La) lalala
svasta bi mi opet padalo na pamet….
(La) lalala
(La) lalala
da su mi tvoji poljupci pri ruci…
(La) lalala
(La) lalala
svasta bi mi opet padalo na pamet…“ “

A u mislima onaj divan dan, lep jesenji…